фȋно

fȋno

fino (српски, ћир. фино)

fȋno, прил.

Значења:

Примери:

Òno je fȋno bílo, ìdēš nà slavu pa kȗpiš nȅku àljinu il cìpelu. Товаришево ^[1]
Sàmo ȍgrizinu nàgūramo u fùrunu, pa kad sȅdneš nùs krevet, krevétac bȉo, pa zápećak, bílo je fȋno ȍndak. Нови Сад ^[1]
Povȇže mášne, nakȉti fȋno. ^[2] ^[3] Избиште Госпођинци Нови Бечеј Итебеј Јаша Томић Бока Томашевац Орловат Вршац ^[1]

↑ ^1,0 ^1,1 ^1,2 ^1,3 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
↑ Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 349.
↑ Иван Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине. Београд (САНУ, Посебна издања, књига СLХХV, Одељење литературе и језика, књига 21), 1968, 248 стр, стр. 147.