Отвори главни мени

Викиречник β

Датив је трећи од седам падежа српског језика и један од падежа многих словенских, а и неких других индоевропских језика. То је падеж намене и циља, а одговара на питања Коме? или Чему? Зависно о глаголу, придеву, именици, прилогу, узвику и предлогу.

Употреба дативаУреди

  • Датив као неправи / индиректни објекат или онај који прима неку радњу се врло често употребљава у српском језику, као нпр.:
Дао сам ти писмо. или Учини ми услугу.'
  • Готово да се сваки присвојни придев или замјеница (атрибут) могу заменити у српском језику, као нпр.:
Отац му је на путу. (Његов отац је на путу.)
  • Осим тога датив се као падеж користи и у неким прилошким конструкцијама:
Драго ми Вас је упознати. или Тешко јој је признати.
  • У дативу се означава особа која нешто прима или доживљава одређено осећање:
Она ми је драга. или То јој је било тешко.
  • Датив се употребљава након одређених предлога: к/ка, према, насупрот.
  • Датив личних заменица (ми, ти, нам, вам) понекад је само формални даљи објекат, а права му је сврха истицање блискости са оним коме се говори. Такав датив се зове етички датив.
  • Глаголи који захтевају датив:
    • чинити се / учинити се
    • гадити се / згадити се или смучити се
    • недостајати или још у неким деловима фалити / зафалити
    • помагати / помоћи
    • пријати / годити или угодити
    • сметати / ометати или засметати
    • свиђати се / свидети се или допадати се / допасти се
    • веровати / поверовати

Код именица женског рода у дативу једнине долази до гласовне промене која се зове сибиларизација или друга палатализација, где се слова к, г, х мењају у ц, з, с када се нађу испред слова и, али не увек.