кољиво
кољиво
кољиво (српски, lat. koljivo) уреди
Облици:
Значења:
- Кувана пшеница, помешана са шећером и орасима, коју свештеник благосиља и прелива вином, а гости једу (обично на славама и даћама). [1]
- Кољиво које се кува за шестонедељни помен. [1]
Примери:
- Тако је у већини села кувана пшеница, „кољиво”, на Теодоров петак или суботу, а такође су и у цркви дељени кољиво и погаче ( — Јм Л НКа Чр; БП; НК) [РСБ; ЗПР; ПЧ-Ц 26]. [2] [1]
- Кувана пшеница „кољиво” припрема се и на дан крсне славе, али у Бачкој и Срему само за свеца мученика, док је то у јужном Банату општији обичај, те се кољиво као и колач носе и на освећење у цркву. [3] [1]
- Ја̑ сад кад пра̏вим ко̏љӣво [мељем ситно] да не о̀сети се да је жи̏то. [4] Суботица Свилош Сусек Пачир Турија Бегеч Чуруг Госпођинци Жабаљ Ђурђево Каћ Нови Сад Падеј Меленци Итебеј Ново Милошево Фаркаждин Деска [1]
- Ја̑ у ко̏љӣво ста̏вим јо̏ш и гро̀жђӣца да бу̏де уку̀сније. Лаћарак [1]
- Пра̏вило се ко̏љиво за сла̏ву. Стари Сланкамен [1]
- Поча̀сту са ко̏љивом. [5] [6] [7] Српска Црња Бачинци Буђановци Равно Село Нови Сад Итебеј Ново Милошево Шурјан Орловат Ловра [1]
- Ал о̏ндак је то̑ би̏о за́кон, та̏ пи̏та, да̑ или ко̏љиво. Нови Сад [1]
- Код банатских Хера за шестонедељни помен праве „велико кољиво”. [8] [1]
Референце уреди
- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Речник српских говора Војводине, измењено и допуњено издање у 4 тома, приредили мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Матица српска, Нови Сад.
- ↑ Коњи врани. 1987, 326 стр, стр. 96.
- ↑ Мила Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини. — Рад, 31, 1988—1989, 171—193, стр. 188.
- ↑ Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 113, 116.
- ↑ Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Прва књига: Увод и фонетизам. — СДЗб, ХV, 1994, 419 стр, стр. 114, 117.
- ↑ Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 335, 347.
- ↑ Невенка Секулић, Збирка дијалекатских текстова из Војводине. — СДЗб, ХХVII, 1981, 107—306, стр. 161.
- ↑ Мила Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини. — Рад, 31, 1988—1989, 171—193, стр. 190.