صَبُحَ

Корен: ص ب ح*

Пресијавање сунчевих зрака на води.

Изговор:

DIN: ṣabuḥa  

Аудио:

noicon

(датотека)

Значења:

1. блистати се
2. сијати се
3. бити озарено (лице)
4. бити леп, диван, красан

Примери:

.صُبِحَ وَجْهُهَا مِنْ السَّعَادَةِ

Њено лице је било озарено од среће.

Синоними:

• لَمَعَ - блистати се
• بَرَقَ - блистати се
• أَشْرَقَ - блистати се
• تَهَلَّلَ - сијати се

Супротне речи:

• ظَلَّلَ - раширити хлад, заклонити
• أَظْلَمَ - замрачити

Значење	Имперфекат	Перфекат	Глаголска врста
блистати се, сијати се	يَصْبَحُ	صَبُحَ	1.
учинити да сване	يُصَبِّحُ	صَبَّحَ	2.
изјутра доћи	يُصَابِحُ	صَابَحَ	3.
осванути, настати, постати	يُصْبِحُ	أَصْبَحَ	4.
ујутро спавати	يَتَصَبَّحُ	تَصَبَّحَ	5.
правити се отмен	يَتَصَابَحُ	تَصَابَحَ	6.
/	/	/	7.
упалити лампу	يَصْطَبِحُ	إِصْطَبَحَ	8.
/	/	/	9.
упалити лампу	يَسْتَصْبِحُ	إِسْتَصْبَحَ	10.

Изреке и пословице:

.المَاسُ هُوَ صَخْرَةٌ فَقَطْ رَغْمَ أَنْ يَصْبُحُ

И дијамант је само камен, ма како блистао.

Асоцијације:

• شَمْسٌ - сунце
• شُعَاعٌ - зрак
• حَرَارَةٌ - топлота

Изведене речи:

• صَابِحٌ - сјајан, свеж ,нов
• صُبَاحٌ - светлост, лампа
• صُبَّاحٌ - леп, диван, љубак
• صَبَاحَةٌ - лепота, љупкост
• صَبِيحٌ - леп, диван, љубак
• مِصْبَاحٌ - светиљка, лампа
• مِصْبَحٌ - свећњак, светиљка

Сродни чланци са Википедије:

صَبُحَ

Преводи

Енглески: [1] shine ☞en Италијански: [1] lustro ☞it Немачки: [1] Glanz ☞de Шпански: [1] brillo ☞es Француски: [1] éclat ☞fr Фински: [1] paistaa ☞fi Грчки: [1] λάμψη ☞el

Руски: [1] блеск ☞ru Португалски: [1] brilho ☞pt Македонски: [1] сјаe ☞mk Српски: [1] блистати се ☞sr Мађарски: [1] ragyogás ☞hu Бугарски: [1] светя ☞bg Кинески: [1] 光 ☞zh

Конјугација глагола صَبُحَ (ṣabuḥa) — Прва глаголска врста

глаголска именица المصدر
партицип активни اسم الفاعل						صَابِحٌ (ṣābiḥun) (ṣābiḥun)
партицип пасивни اسم المفعول						مَصْبُوحٌ (maṣbūḥun) (maṣbūḥun)
актив الفعل المعلوم
		једнина المفرد				двојина المثنى			множина الجمع
		1. лице المتكلم	2. лице المخاطب	3. лице الغائب		2. лице المخاطب	3. лице الغائب		1. лице المتكلم	2. лице المخاطب	3. лице الغائب
индикатив перфекта الماضي	m	صَبُحْتُ (ṣabuḥtu) (ṣabuḥtu)	صَبُحْتَ (ṣabuḥta) (ṣabuḥta)	صَبُحَ (ṣabuḥa)		صَبُحْتُمَا (ṣabuḥtumā) (ṣabuḥtumā)	صَبُحَا (ṣabuḥā) (ṣabuḥā)		صَبُحْنَا (ṣabuḥnā) (ṣabuḥnā)	صَبُحْتُمْ (ṣabuḥtum) (ṣabuḥtum)	صَبُحُوا (ṣabuḥū) (ṣabuḥū)
	f		صَبُحْتِ (ṣabuḥti) (ṣabuḥti)	صَبُحَتْ (ṣabuḥat) (ṣabuḥat)			صَبُحَتَا (ṣabuḥatā) (ṣabuḥatā)			صَبُحْتُنَّ (ṣabuḥtunna) (ṣabuḥtunna)	صَبُحْنَ (ṣabuḥna) (ṣabuḥna)
индикатив имперфекта المضارع	m	أَصْبُحُ (ʾaṣbuḥu) (ʾaṣbuḥu)	تَصْبُحُ (taṣbuḥu) (taṣbuḥu)	يَصْبُحُ (yaṣbuḥu) (yaṣbuḥu)		تَصْبُحَانِ (taṣbuḥāni) (taṣbuḥāni)	يَصْبُحَانِ (yaṣbuḥāni) (yaṣbuḥāni)		نَصْبُحُ (naṣbuḥu) (naṣbuḥu)	تَصْبُحُونَ (taṣbuḥūna) (taṣbuḥūna)	يَصْبُحُونَ (yaṣbuḥūna) (yaṣbuḥūna)
	f		تَصْبُحِينَ (taṣbuḥīna) (taṣbuḥīna)	تَصْبُحُ (taṣbuḥu) (taṣbuḥu)			تَصْبُحَانِ (taṣbuḥāni) (taṣbuḥāni)			تَصْبُحْنَ (taṣbuḥna) (taṣbuḥna)	يَصْبُحْنَ (yaṣbuḥna) (yaṣbuḥna)
конјунктив المضارع المنصوب	m	أَصْبُحَ (ʾaṣbuḥa) (ʾaṣbuḥa)	تَصْبُحَ (taṣbuḥa) (taṣbuḥa)	يَصْبُحَ (yaṣbuḥa) (yaṣbuḥa)		تَصْبُحَا (taṣbuḥā) (taṣbuḥā)	يَصْبُحَا (yaṣbuḥā) (yaṣbuḥā)		نَصْبُحَ (naṣbuḥa) (naṣbuḥa)	تَصْبُحُوا (taṣbuḥū) (taṣbuḥū)	يَصْبُحُوا (yaṣbuḥū) (yaṣbuḥū)
	f		تَصْبُحِي (taṣbuḥī) (taṣbuḥī)	تَصْبُحَ (taṣbuḥa) (taṣbuḥa)			تَصْبُحَا (taṣbuḥā) (taṣbuḥā)			تَصْبُحْنَ (taṣbuḥna) (taṣbuḥna)	يَصْبُحْنَ (yaṣbuḥna) (yaṣbuḥna)
јусив المضارع المجزوم	m	أَصْبُحْ (ʾaṣbuḥ) (ʾaṣbuḥ)	تَصْبُحْ (taṣbuḥ) (taṣbuḥ)	يَصْبُحْ (yaṣbuḥ) (yaṣbuḥ)		تَصْبُحَا (taṣbuḥā) (taṣbuḥā)	يَصْبُحَا (yaṣbuḥā) (yaṣbuḥā)		نَصْبُحْ (naṣbuḥ) (naṣbuḥ)	تَصْبُحُوا (taṣbuḥū) (taṣbuḥū)	يَصْبُحُوا (yaṣbuḥū) (yaṣbuḥū)
	f		تَصْبُحِي (taṣbuḥī) (taṣbuḥī)	تَصْبُحْ (taṣbuḥ) (taṣbuḥ)			تَصْبُحَا (taṣbuḥā) (taṣbuḥā)			تَصْبُحْنَ (taṣbuḥna) (taṣbuḥna)	يَصْبُحْنَ (yaṣbuḥna) (yaṣbuḥna)
императив الأمر	m		اُصْبُحْ (uṣbuḥ) (uṣbuḥ)			اُصْبُحَا (uṣbuḥā) (uṣbuḥā)				اُصْبُحُوا (uṣbuḥū) (uṣbuḥū)
	f		اُصْبُحِي (uṣbuḥī) (uṣbuḥī)							اُصْبُحْنَ (uṣbuḥna) (uṣbuḥna)
пасив الفعل المجهول
		једнина المفرد				двојина المثنى			множина الجمع
		1. лице المتكلم	2. лице المخاطب	3. лице الغائب		2. лице المخاطب	3. лице الغائب		1. лице المتكلم	2. лице المخاطب	3. лице الغائب
индикатив перфекта الماضي	m	صُبِحْتُ (ṣubiḥtu) (ṣubiḥtu)	صُبِحْتَ (ṣubiḥta) (ṣubiḥta)	صُبِحَ (ṣubiḥa)		صُبِحْتُمَا (ṣubiḥtumā) (ṣubiḥtumā)	صُبِحَا (ṣubiḥā) (ṣubiḥā)		صُبِحْنَا (ṣubiḥnā) (ṣubiḥnā)	صُبِحْتُمْ (ṣubiḥtum) (ṣubiḥtum)	صُبِحُوا (ṣubiḥū) (ṣubiḥū)
	f		صُبِحْتِ (ṣubiḥti) (ṣubiḥti)	صُبِحَتْ (ṣubiḥat) (ṣubiḥat)			صُبِحَتَا (ṣubiḥatā) (ṣubiḥatā)			صُبِحْتُنَّ (ṣubiḥtunna) (ṣubiḥtunna)	صُبِحْنَ (ṣubiḥna) (ṣubiḥna)
индикатив имперфекта المضارع	m	أُصْبَحُ (ʾuṣbaḥu) (ʾuṣbaḥu)	تُصْبَحُ (tuṣbaḥu) (tuṣbaḥu)	يُصْبَحُ (yuṣbaḥu) (yuṣbaḥu)		تُصْبَحَانِ (tuṣbaḥāni) (tuṣbaḥāni)	يُصْبَحَانِ (yuṣbaḥāni) (yuṣbaḥāni)		نُصْبَحُ (nuṣbaḥu) (nuṣbaḥu)	تُصْبَحُونَ (tuṣbaḥūna) (tuṣbaḥūna)	يُصْبَحُونَ (yuṣbaḥūna) (yuṣbaḥūna)
	f		تُصْبَحِينَ (tuṣbaḥīna) (tuṣbaḥīna)	تُصْبَحُ (tuṣbaḥu) (tuṣbaḥu)			تُصْبَحَانِ (tuṣbaḥāni) (tuṣbaḥāni)			تُصْبَحْنَ (tuṣbaḥna) (tuṣbaḥna)	يُصْبَحْنَ (yuṣbaḥna) (yuṣbaḥna)
конјунктив المضارع المنصوب	m	أُصْبَحَ (ʾuṣbaḥa) (ʾuṣbaḥa)	تُصْبَحَ (tuṣbaḥa) (tuṣbaḥa)	يُصْبَحَ (yuṣbaḥa) (yuṣbaḥa)		تُصْبَحَا (tuṣbaḥā) (tuṣbaḥā)	يُصْبَحَا (yuṣbaḥā) (yuṣbaḥā)		نُصْبَحَ (nuṣbaḥa) (nuṣbaḥa)	تُصْبَحُوا (tuṣbaḥū) (tuṣbaḥū)	يُصْبَحُوا (yuṣbaḥū) (yuṣbaḥū)
	f		تُصْبَحِي (tuṣbaḥī) (tuṣbaḥī)	تُصْبَحَ (tuṣbaḥa) (tuṣbaḥa)			تُصْبَحَا (tuṣbaḥā) (tuṣbaḥā)			تُصْبَحْنَ (tuṣbaḥna) (tuṣbaḥna)	يُصْبَحْنَ (yuṣbaḥna) (yuṣbaḥna)
јусив المضارع المجزوم	m	أُصْبَحْ (ʾuṣbaḥ) (ʾuṣbaḥ)	تُصْبَحْ (tuṣbaḥ) (tuṣbaḥ)	يُصْبَحْ (yuṣbaḥ) (yuṣbaḥ)		تُصْبَحَا (tuṣbaḥā) (tuṣbaḥā)	يُصْبَحَا (yuṣbaḥā) (yuṣbaḥā)		نُصْبَحْ (nuṣbaḥ) (nuṣbaḥ)	تُصْبَحُوا (tuṣbaḥū) (tuṣbaḥū)	يُصْبَحُوا (yuṣbaḥū) (yuṣbaḥū)
	f		تُصْبَحِي (tuṣbaḥī) (tuṣbaḥī)	تُصْبَحْ (tuṣbaḥ) (tuṣbaḥ)			تُصْبَحَا (tuṣbaḥā) (tuṣbaḥā)			تُصْبَحْنَ (tuṣbaḥna) (tuṣbaḥna)	يُصْبَحْنَ (yuṣbaḥna) (yuṣbaḥna)