Викиречник:Српски

Српски језик је један од словенских језика из породице индоевропских језика. Први писани споменици у српској редакцији старословенског језика потичу из 11. и 12. века.

Српски језик је књижевни језик у службеној употреби у Србији и Босни и Херцеговини, а у употреби је и у другим земљама где живе Срби, међу осталима и у Црној Гори, Хрватској и Републици Македонији.

По пореклу, граматици и по речничком фонду српском језику су слични бошњачки језик и хрватски, тако да се говорници ових језика могу још увек без проблема споразумевати. У другој половини 19. и у 20. веку (југословенски период) ови језици су сматрани јединственим српскохрватским језиком.

Српски као стандардни језик се 1991. поново издвојио из српскохрватског језичког стандарда и наставио да се развија самостално. Српска језичка норма је дефинисана пре стварања српскохрватског стандарда.

српски језик
Говори се у:	Републици Србији, Босни и херцеговини, Хрватској и другим државама
Регија:	Балкан
Укупно људи који говоре српским:	10 милиона (25M)
Рангиран по броју људи који га говоре у свету:	отприлике 75. (44)
Језичка група: Класификација:	Индо-европска словенски јужнословенски западни српски
Статус језика
Званични језик у:	Србији и Црној Гори Републици Србији Републици Црној Гори Босни и Херцеговини Републици Српској Федерацији
Регулисан од:	Матице српске
Кодови и шифре српског језика
ISO 639-1	sr
ISO 639-2(B)	scc
ISO 639-2(T)	srp
SIL	SRC

Језик Срба и српски језик

Као и када су други језици у питању, неопходно је разграничити појам језичких система којим се Срби како етницитет служе од стандардног језика који се употребљава у државним и културним институцијама. Колико је званични (у случају српског језика, званични писани) језик једноставније дефинисати, захваљујући постојању норми у облику различитих граматика и правописа, толико је знатно сложеније дефинисати свакодневне језике који подлежу ненормираним међуљудским језичким односима.

Тако је неопходно раздвојити и (условну) синхронију (једновремени лингвистички опис) и дијахронију (историју развоја) тог ненормираног, имплицитно договореног језика од стандардног, експлицитно договореног (или наметнутог) језика; иако не треба изгубити из вида да је њихов развој паралелан, као и да су у сталном међудејству.

У лингвистици се ове области разликују. Прва се у синхронијском смислу назива дијалектологијом, а у дијахронијском историјском граматиком; друга, се у синхронијском смислу обично назива граматиком, а у дијахронијском историјом књижевног језика. Данас је синхронијска лингвистика знатно развијенија од дијахронијске. Стога су и у једном и у другом случају синхронијске дисциплине знатно развијеније. Дисциплине проучавања синхроније ненормираног језика су и социолингвистика, психолингвистика, експериментална фонетика итд. Дисциплине проучавања нормираног језика су и нормативистика, фонологија, лексикологија итд. Ипак би се могло рећи да постоје опште дисциплине које у себи садрже друге дисциплине. (Колико је проблематично под дијалектологијом подвести социолингвистику, психолингвистику и експерименталну фонетику, па то чиним само из разлога историје проучавања језика у Србији; толико се дисциплине које проучавају норму много лакше могу подвести под појмом граматике. Уосталом, то и речито говори о изузетној сложености ненормираних језика у поређењу са оним нормираним.)

Основна намена оваквог приказа (бар док не израсте у нешто већи текст) и јесте приказ особина стандардног језика. Зато ћу се и ограничити на приказ историје стандардног српског језика, чији је један део и савремени стандардни српски језик.

Историја српског стандардног језика

Праисторија

Позната праисторија (неписана историја) српског језичког простора сеже у време индоевропске етничке и језичке заједнице. На простору од Украјине до Подунавља током неолита постојала је заједница људи данас позната под накнадно додељеним именом Индоевропљана. frame|Мирослављево јеванђеље (XII vek) Та се заједница пред крај неолита распала прво у две скупине: кентум и сатм. Прва група се налазила западније, а добила је име по класичном латинском изговору броја сто (centum), а по рефлексу палаталног гласа "к", које се развило у задњонепчани ("обични") глас "к". Између осталих, кентумској групи Индоевропљана припадају германске, италске и келтске групе народа, као и изоловане етничке групе, међу којима су Грци и Тохарци. Што се балканских простора, претпоставља се да су Илири припадали кентумској групи индоевропских народа. Друга, источнија група добила је име по санскртском изговору броја сто (satm), а по рефлексу палаталног гласа "к", које се развило у зубни глас "с". Између осталих, сатмској групи Индоевропљана припадају словенске, балтичке, иранске и индијске групе народа, као и изоловане етничке групе, међу којима су Албанци. Претпоставља се да су на Балкану Трачани припадали сатмској групи индоевропских народа.

У оквиру сатмске групе издвојила се балто-словенска етничко-језичка група. Језичке сличности међу балтичке и словенске групе језика су до те мере јаке, да се приликом проучавања историје словенских језичких облика често користе облици из савремених балтичких језика, чији су припадници били изолованији па тиме и сачували више старијих језичких облика.

Са сигурношћу се може тврдити да је прасловенски језик у својој крајњој фази постојао у 9. веку, када су византијски емисари Ћирило и Методије, нормиравши словенски језик на основу дијалекта Словена настањених око Солуна, без проблема своју мисију обављали у око хиљаду километара севернијој Моравској. На основу тога се може закључити да је балто-словенска језичка заједница постојала и почетком првог миленија пре нове ере.

Писма

Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у разичитим раздобљима српски књижевни (стандардни) језик писао латиницом, глагољицом, ћирилицом и арапским писмом.

До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. И то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.

Од 11. века па све до половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица.

У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, саграђеним на основу српског и хрватског етницитета, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.

Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.

Од половине 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђуро Даничић своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђуро Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу "једно слово за један глас". Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.

Формирањем Краљевине СХС, још у међуратном периоду латиница је почела да се шири Србијом, а њено споро ширење је било спонтани одраз новонасталог државног заједништва Јужних словена. Преласком на политику Југословенства пред крај друге деценије двадесетог века коју је заметнуо краљ Александар I дошло се и до артикулисане идеје о пуној равноправности два писма, на свим југословенским просторима. Цељени српски књижевни критичар Јован Скерлић је истакнути представник школе мишљења, која се залагала за одустајање од ћирилице и потпуни прелазак на латиницу.

Идеја о јединственом језику је ојачана доласком Комунистичке партије Југославије на власт након Другог светског рата, чији су чланови такође у дело желели спровести идеју о наднационалном језику: српскохрватском. Током друге половине двадесетог века постојала је јака институционализована тежња ка унификацији српске ("источне") и хрватске ("западне") стандардне варијанте српскохрватског језика. Тежња се огледала у уједначавању различитих језичких форми, укључујући и у уједњачавању писма. Током тог времена латиница је додатно омасовљена, па данас у свакодневној употреби Срби напоредо користе и ћирилицу и латиницу.

Званична писма савременог стандардног српског језика су ћирилица и латиница али Ћирилица је једино службено писмо (писмо државне управе) у Републици Србији и Републици Српској, док у Републици Црној Гори постоји потпуно равноправан статус оба писма на свим нивоима.

Стандардни језици

Главни чланак: Историја српског књижевног језика.

Прву имплицит Ћирилицану кодификацију српског језика начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.

Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Филозоф (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Филозофом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Филозофа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.

Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у манастиру Рача. Представници те школе названи су рачани. Најзначајнији представник рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.

У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.

Као одраз на збивања у сакралној језикој норми настао је световни језик, који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.

Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардни српски језик, а уз прилагођавање и договор хрватским филолозима тога доба и стандардни хрватски језик.

Дијалекатска основа тог стандарда била је источно-херцеговачка, ијекавска. Једноставном заменом дифтонга "ие" екавским "е" створена је и друга, у тадашњој Србији и југоисточној Аустрији, као центрима српске културе, прихватљивија екавска норма.

Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1993. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1993. године је и данас званичан у Републици Србији, Републици Српској и Републици Црној Гори.

Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију).

Види још

чланак Павла Ивића о српском језику.
Писање и изговор

Језици Србија